Pri­re­dio: dr Vu­kić Ilin­čić


Aka­de­mik Zo­ran La­kić je, kra­jem 2002. go­di­ne, bio u Je­ru­sa­li­mu uče­snik Tre­će me­đu­na­rod­ne kon­fe­ren­ci­je o lo­go­ru smr­ti Ja­se­nov­cu, ko­joj su pri­su­stvo­va­li na­uč­ni­ci iz de­se­tak ze­ma­lja.
„Je­ru­sa­lim je ve­li­ki grad, sa tendencijom ši­re­nja pre­ma su­sjed­noj pu­sti­nji ko­ja se sve vi­še osva­ja. Ima već pre­ko po­la mi­li­o­na sta­nov­ni­ka, a 1948. go­di­ne, na­kon stva­ra­nja Izra­e­la kao sa­mo­stal­ne je­vrej­ske dr­ža­ve – imao je tri pu­ta ma­nje sta­nov­ni­ka. Na nad­mor­skoj je vi­si­ni od bli­zu hi­lja­du me­ta­ra a ima pra­vu me­di­te­ran­sku kli­mu. Grad je na šest bre­žu­lja­ka: sa sva­ko­ga se mo­že vi­dje­ti li­je­pa pa­no­ra­ma gra­da, u ko­me do­mi­ni­ra Sta­ri grad, kao sve­ti grad sa pu­no obi­ljež­ja da­le­ke pro­šlo­sti. Ov­dje se ta pro­šlost ne­ka­ko skra­ću­je. Do­ži­vlja­va­mo je mno­go bli­že. Ni­je ri­ječ da smo se mi pri­bli­ži­li njoj – ne­go da se ona ne­ka­ko pri­bli­ži­la na­ma. Ta isto­rij­ska dis­tan­ca od Hri­sto­va ro­đe­nja do­ži­vlja­va se ne­ka­ko kra­će. To je ču­dan osje­ćaj ko­ji je te­ško ob­ja­sni­ti. To se sa­mo do­ži­vlja­va.
Je­ru­sa­lim dje­lu­je kao pre­pla­šen grad. Po­di­je­ljen grad. Na­se­lja­va­ju ga Je­vre­ji i Ara­pi. Uti­sak je da ne že­le da se sret­nu, a ži­vot ih upu­ću­je na sa­rad­nju...
Na­kon po­zdrav­nih go­vo­ra di­plo­ma­ta iz Ju­go­sla­vi­je, Hr­vat­ske, Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, ko­ji su odi­sa­li že­ljom za sa­rad­njom u pro­u­ča­va­nju ove zna­čaj­ne na­uč­ne te­me, što me je iskre­no ob­ra­do­va­lo, čast da pr­vi iz­lo­ži svo­je sa­op­šte­nje pri­pa­la je na­šem dr Mi­la­nu Bu­la­ji­ću, osni­va­ču i di­rek­to­ru Mu­ze­ja ge­no­ci­da iz Be­o­gra­da. Na­uč­ni­ku ko­ji je či­ta­vim svo­jim stva­ra­lač­kim opu­som – po­sve­ćen, upra­vo, ge­no­ci­du, i po­seb­no usta­škom ge­no­ci­du u Ja­se­nov­cu. Struč­nja­ku ko­ji je uče­stvo­vao na su­đe­nju na­ci­stič­kom zlo­čin­cu Adol­fu Ajh­ma­nu u Je­ru­sa­li­mu 1961. go­di­ne. Oštra ras­pra­va se vo­di­la o sap­šte­nju dr Slav­ka Gold­štaj­na – Je­vre­ja iz Za­gre­ba, zbog te­ze da Ja­se­no­vac pri­pa­da rad­nim lo­go­ri­ma, a ne lo­go­ri­ma smr­ti. O to­me je i knji­gu na­pi­sao i ob­ja­vio, pa se po­le­mi­ka do­brim di­je­lom od­no­si­la upra­vo na tu knji­gu. Iz raz­go­vo­ra sam se uvje­rio da je ne­do­volj­no in­for­mi­san i da je ten­den­ci­o­zan. Ni­je mu baš sta­lo do na­uč­ne isti­ne. Kao da je nje­gov stav mo­ti­vi­san i van­na­uč­nim raz­lo­zi­ma. I Je­vre­ji ko­ji ga bo­lje zna­ju od me­ne, upra­vo ga ta­ko ob­ja­šnja­va­ju.
I ja sam se uklju­čio u ras­pra­vu sa že­ljom da za­šti­tim stru­ku isto­ri­ča­ra. Ospo­ra­vao sam po­dat­ke o ma­sov­nom uče­šću Hr­va­ta u ustan­ku 1941. go­di­ne, po­zna­tom iz­ja­vom dr Vla­di­mi­ra Ba­ka­ri­ća da se o sve­na­rod­nom ustan­ku hr­vat­skog na­ro­da mo­že go­vo­ri­ti tek po­sli­je ka­pi­tu­la­ci­je Ita­li­je sep­tem­bra 1943. go­di­ne i Dru­gog za­sje­da­nja AV­NOJ-a kra­jem no­vem­bra 1943. go­di­ne. Ta­da su pla­nu­li Dal­ma­ci­ja i Istra. Do ta­da NOP je za­hva­tao one dje­lo­ve Hr­vat­ske ko­je su na­se­lja­va­li pre­te­žno Sr­bi: Kor­dun, Ba­ni­ja i Li­ka...
Moj ko­le­ga prof. dr To­mi­slav Žu­gić, je­di­ni iz Cr­ne Go­re no­si­lac Je­vrej­ske po­ve­lje za­hval­no­sti za do­pri­nos u pro­u­ča­va­nju stra­da­nja je­vre­ja u Dru­gom svjet­skom ra­tu, ni­je uspio da obez­bi­je­di sred­stva za put u Je­ru­sa­lim, pa sam pri­lo­žio or­ga­ni­za­to­ru nje­go­vo sa­op­šte­nje pre­ve­de­no na en­gle­ski je­zik – Vri­je­me i zlo­čin, s po­seb­nim osvr­tom na ge­no­cid u Ja­se­nov­cu.
U mom sa­op­šte­nju Dr­ža­va nor­mi­ra­nog zlo­či­na po­ten­ci­rao sam tri pi­ta­nja: nor­mi­ra­nje zlo­či­na kao svo­je­vr­stan zlo­čin, za­tim isti­ne i la­ži o Ja­se­nov­cu i na kra­ju – ka­ko oslo­bo­di­ti svi­jet od ja­kih stra­sti i ni­skih po­bu­da. U stva­ri, u sa­op­šte­nju su bi­la sa­dr­ža­na dva osnov­na pi­ta­nja ko­ji­ma se ba­vi­la Kon­fe­ren­ci­ja: 1. Ko­li­ko je stra­da­lo lju­di u Ja­se­nov­cu – lo­go­ru smr­ti i 2. Da li je Ja­se­no­vac rad­ni lo­gor ili lo­gor smr­ti. Obje te­ze sam na­slo­nio na pr­vo­ra­zred­nu arhiv­sku do­ku­men­ta­ci­ju ko­ju je u tri knji­ge ob­ja­vio dr An­ton Mi­le­tić i na knji­gu Voj­no­i­sto­rij­skog in­sti­tu­ta; ko­ri­stio sam, na­rav­no, i ra­do­ve dr Mi­la­na Bu­la­ji­ća, dr Smi­lje Avra­mov, dr Fi­kre­te Bu­lić-Je­lić, kao i ra­do­ve dr Fra­nje Tuđ­ma­na. Sa­op­šte­nje su mi tra­ži­li ne­ki uče­sni­ci iz SAD, kao i ne­ki ame­rič­ki pro­fe­so­ri s ko­ji­ma sam se naj­vi­še dru­žio. Iz­re­kli su vi­so­ku ocje­nu za en­gle­ski pre­vod. Pro­sto ni­je­su mo­gli po­vje­ro­va­ti da se to ura­di­lo za jed­no po­pod­ne. To će ob­ra­do­va­ti mo­ju kćer­ku Li­nu. I ohra­bri­ti je da se in­ten­ziv­ni­je ba­vi pre­vo­di­la­štvom. U sva­kom slu­ča­ju sam za­do­vo­ljan in­te­re­som ko­ji je iza­zva­lo mo­je sa­op­šte­nje“, za­vr­ša­va pro­fe­sor La­kić ovaj dio opi­si­va­nja svog bo­rav­ka u Je­ru­sa­li­mu i uče­šća na po­me­nu­toj kon­fe­ren­ci­ji.
(Na­sta­vi­će se)